Горан Петровић

Горан Петровић (Краљево, 1. јул 1961 – Београд, 26. јануар 2024) био је српски књижевник и академик. Један је од најзначајнијих и најчитанијих савремених српских прозаиста. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности.

Биографија

Студирао је југословенску и српску књижевност на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Радио је дуго као библиотекар у огранку градске библиотеке у Жичи, педесетак метара од манастира Жича. Био је главни и одговорни уредник часописа Повеља (2003–2010). Био је главни и одговорни уредник издавачке делатности Народне библиотеке „Стефан Првовенчани” и уредник у ЈП „Службени гласник”.

Изабран је 1. новембра 2012. године за дописног члана САНУ, а за редовног 8. новембра 2018. године на Изборној скупштини САНУ 2018. У оквиру САНУ био је: председник УО Фонда „Никола Трајковић”, потпредседник УО Задужбине Бранка Ћопића, члан УО Задужбине Иве Андрића, члан Стручног савета Аудио-визуелног архива и члан Центра за дигитализацију САНУ.

Био је члан Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра.

Петровић је био везан за ћирилицу и своје књиге је објављивао на ћириличном писму. Како је сам наводио, родни град Краљево био му је извориште и надахнуће.

По сопственом захтеву је сахрањен у кругу најуже породице.

Књижевни рад

Писао је углавном кратку прозу и роман.

Објавио је: књигу кратке прозе Савети за лакши живот (1989), роман Атлас описан небом (1993), збирку приповедака Острво и околне приче (1996), роман Опсада цркве Светог Спаса (1997), роман Ситничарница „Код срећне руке” (2000), збирку приповедака Ближњи (2002), збирку изабране кратке прозе Све што знам о времену (2003), драму Скела (2004), збирку приповедака Разлике (2006) и кино-новелу Испод таванице која се љуспа (2010). Збирка приповедака Острво и околне приче обилује раскошном имагинацијом. Иако су разноврсне приповетке, заједничко им је да речи сачињавају свет. Уводне приповетке приказују митски свет из бајки наших предака.

Његови романи и збирке прича објављени су у преко сто тридесет издања, од чега шездесет издања у преводу на руски, француски, италијански, шпански, немачки, пољски, бугарски, словеначки, македонски, енглески, мађарски, чешки, словачки, белоруски, грчки, холандски, арапски и персијски језик. Двадесетак његових прича је заступљено у антологијама српске приче у земљи и иностранству.

До 2023. године роман Атлас описан небом објављен је на српском језику у 9 издања, Опсада цркве Светог Спаса у 12 издања. а Ситничарница Код срећне руке у 25 издања.

Горан Петровић је писац модерног сензибилитета. На његово дело утицали су Милорад Павић и Борхес. Петровић се определио за ону врсту борхесовског приповедача који дела води у фантазмагорична приповедања. И то је самосвојност овог књижевника.

Адаптације дела

Нека од његових дела су адаптирана за позориште, телевизију и радио:

• „Опсада цркве Светог Спаса”, драматизација и режија Кокан Младеновић, Народно позориште у Сомбору, 2002;
• „Скела”, по сопственом драмском тексту, продукција Народно позориште у Београду, режија Кокан Младеновић, Орашац, 2004;
• радио-драма „Богородица и друга виђења”, драматизација Сања Милић, режија Нађа Јањетовић, Драмски програм Радија Београд, 2007;
• телевизијски филм „Ближњи”, по сопственом сценарију, режија Мишко Милојевић, Драмски програм РТС-a, 2008;
• „Матица”, по сопственом драмском тексту, режија Рахим Бурхан, Атеље 212, 2011;
• радио-драма „Изнад пет трошних саксија“, драматизација и режија Страхиња Млађеновић, Драмски програм Радија Нови Сад, 2011.

Награде

• Награда „Борислав Пекић”, за синопсис романа Опсада цркве Светог Спаса, 1994.
• Просветина награда, за књигу кратке прозе Острво и околне приче, 1996.
• Награда „Меша Селимовић”, за роман Опсада цркве Светог Спаса, 1998.
• Награда „Рачанска повеља”, за роман Опсада цркве Светог Спаса, 1999.
• НИН-ова награда, за роман Ситничарница „Код срећне руке”, за 2000.
• Награда „Златни сунцокрет”, за роман Ситничарница „Код срећне руке”, 2001.
• Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за роман Ситничарница „Код срећне руке”, 2002.
• Награда „Борисав Станковић”, за књигу кратке прозе Ближњи, 2003.
• Награда „Светозар Ћоровић”, за књигу прича Разлике, 2006.
• Андрићева награда, за књигу прича Разлике, 2007.
• Награда „Кочићева књига”, за драму Матица, Бања Лука, 2011.
• Награду „Лаза Костић”, за књигу кратке прозе Испод таванице која се љуспа, 2011.
• Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 2014.
• Велика награда „Иво Андрић”, за животно дело, за 2018.
• Награда „Вељкова голубица”, за свеукупно приповедачко стваралаштво, 2018.
• Награда „Григорије Божовић”, за Изабрана дела, 2019.
• Награда „Станислав Лем”, 2020.
• Награда „Златна књига Библиотеке Матице српске”, 2021.
• Награда „Рамонда сербика”, 2022.
• Награда „Бескрајни плави круг”, за роман Иконостас, 2022.
• Награде Вукове задужбине, за уметност, за двокњижје Папир са воденим знаком и Иконостас.
• Књижевна награда „Београдски победник”, за роман Папир са воденим знаком.
• Награда „Владан Десница”, за роман Иконостас, 2023.

Дела

Кратка проза

• Савети за лакши живот: роман уз кафу, Књижевна омладина Србије, Београд 1989.
• Острво и околне приче, Просвета, Београд 1996.
• Ближњи, Народна књига – Алфа, Београд 2002.
• Све што знам о времену, Народна књига – Алфа, Београд 2003.
• Разлике, Народна књига – Политика, Београд 2006.
• Претраживач : записи, Народна књига – Алфа, Београд 2007.
• Испод таванице која се љуспа, Новости, Београд 2010.
• Породичне сторије, Моно и Мањана, Београд 2011.
• Унутрашње двориште, Лагуна, Београд 2018.

Романи

• Атлас описан небом, Матица српска, Нови Сад 1993.
• Опсада цркве Светог Спаса, Народна књига – Алфа, Београд 1997.
• Ситничарница „Код срећне руке”, Народна књига – Алфа, Београд 2000.
• Папир са воденим знаком (Роман делта: Ток 1), Лагуна, Београд 2022.
• Иконостас (Роман делта: Ток 2), Лагуна, Београд 2022.

Драма

• Скела / The Ferry, Народна књига – Алфа, Београд 2004.
• Матица, Атеље 212, Београд 2011.

Референце

Спољашње везе

• Радио-телевизија Републике Српске: Бијељина: Промовисан Петровићев нови роман, 18. октобар 2011. (језик: српски)
• Признање суграђана Горану Петровићу („Политика”, 12. фебруар 2019)
• Око: Горан Петровић (1961-2024), РТС, 2024 (језик: српски)