Стефан Маљковић

Стефан (Стјепан) Маљковић (1620—1675?) је био чувени морлачки заповедник и јунак епских народних песама. Потицао је из угледне српске породице Маљковић, која је према предању дошла са Косова и Метохије и која се преко црногорских брда и Босне доселила у пределе Далмације и Лике, где су били војни граничари Млетачке републике, а касније и Аустријског царства.

Детињство и младост

Стефан се родио 20-их година 17. века у Равним Котарима. Првобитно је ратовао на страни Млетачке републике да би после сукоба са једним народним кнезом прешао у Лику у село Здјелар где поче ратовати са личким Мустај бегом. Стјепан је у епским песмама приказан као неустрашив јунак којег прате његови ратници - „раја од две до три стотине пушака, са ледењацима и шездесет коњаника". Млетачки историчар Гирламо Брусони у својој књизи „Historia dell’ ultima guerra tra Veneziani e Turchi“ спомиње Стефана Маљковића „Stefano Malcouich Morlacco, principale in quei confini“ (Стефан Маљковић Морлак, поглавица на овим границама). Ту је описан као морлачки поглавица на далматинским границама у једној бици из 5.јуна 1657. године.

Епска књижевност

Стефан (Стјепан) Маљковић нарочито се спомиње у личким муслиманским народним песмама које су настале за време турске владавине Ликом(1527—1687). Након турског повлачења из Лике, епске песме су пренете у Босанску Крајину где се данас чувају међу муслиманским живљем. Стјепан се помиње у 15 епских песама:

1. „Маљковић Стипан избавља Мерданагића Мују"
2. „Женидба Бојчић - Делалије и личког Мустајбега"
3. „Женидба двају Ћејванагића"
4. „Женидба Кумалијћа Мујаге"
5. „Боснић Новљанин освећује ујака и побратима"
6. „Мехмедбег у сужањству и Врцић бајрактар"
7. „Глумчевић Алија и бербер-удовица"
8. „Јанковић Стојан удаје посестриму Туркињу"
9. „Ајка Бајагића избавља браћу"
10. „Невјера племена Козлица"
11. „Бабић Османага жени шуру Ченгић-Алибега"
12. „Умија Козлића и Танковић Осман"
13. „Југ Брињанин удара на Рибник"
14. „Женидба Хрњице Мује с Малтешкињом"
15. „Лички Мустајбег брани Удбину"

Стефан Маљковић је живео у свом чардаку у месту Здјелару о чему и сведочи десетерачка народна песма:

Маљковићу, Богом побратиме,

Јеси л'дома у кули каменој

Бијеле дворе Маљковић Стипане

Оде Стипан своме белом двору

Већ му с'жарко постушћало сунце,

Кад угледа чардак од дрвета

Он окрену дрвену чардаку

По авлији глену Стјепановој ...

Крај живота

Стјепан је имао седморицу синова: Матеју, Милована, Тодора, Михајла, Илију, Радосава и Јована, који су касније били граничари Војне крајине. Стјепан је умро у селу Могорић између 1670. и 1680. године и важи за једног од истакнутих личности међу Крајишким Србима али је такође поштован и од стране Хрвата и муслимана Босанске Крајине.

Референце

Спољашње везе