javascript is disabled, enable it otherwise the site will not work properly!

javascript est désactivé, activez-le sinon le site ne fonctionnera pas correctement !

Индијска кухиња

Индијска кухиња састоји се од разних регионалних и традиционалних кухиња пореклом са индијског потконтинента. С обзиром на разноликост тла, климе, културе, етничких група и занимања, ове кухиње се значајно разликују и користе локално доступне зачине, зачинско биље, поврће и воће. На индијску храну такође јако утиче религија, посебно хиндуизам, културни избори и традиције. Векови исламске владавине, посебно Могола, такође су увели јела попут самосе и пилава.

Историјски догађаји попут инвазија, трговинских односа и колонијализма одиграли су улогу у увођењу одређене хране у ову земљу. Колумбијско откриће Новог света донело је Индији низ новог поврћа и воћа. Један број њих, попут кромпира, парадајза, чилија, кикирикија и Гуаве, постали су основни производи у многим регионима Индије. Индијска кухиња обликовала је историју међународних односа; трговина зачинима између Индије и Европе била је примарни катализатор европског доба открића. Зачини су се куповали из Индије и њима се трговало по Европи и Азији. Индијска кухиња утицала је на друге кухиње широм света, посебно на оне из Европе (посебно Британије), Блиског истока, Јужне Африке, Источне Африке, Југоисточне Азије, Северне Америке, Маурицијуса, Фиџија, Океаније и Кариба.

Основне карактеристике

Индијска кухиња састоји се од широког спектра регионалних и традиционалних кухиња. С обзиром на разноликост у типу тла, клими, култури, етничким групама и занимањима, ове кухиње се међусобно знатно разликују, по регионима, јер се користе локално доступне зачине, зачинско биље, поврће и воће. На начин исхране и припремање специфичних индијских јела утицало је фиђе чинилаца:

религија, посебно хиндуистички културни избори и традиција, и ислама владавина, посебно владавина Монгола,
долазак Португалаца на индијске југозападне обале,
британска вишедеценијска владавина.

Основне карактеристике оброка

Темељ типичног индијског оброка су житарице куване на једноставан начин, допуњене укусним сланим јелима. Ово последње укључује сочиво, махунарке и поврће зачињено ђумбиром и белим луком, али такође и проницљивијом комбинацијом зачина који могу садржати коријандер, ким, куркуму, цимет, кардамон и другима како је наведено у многим кулинарским конвенцијама.

У стварном оброку, индијски сервирунг има облик пладња или талија, са централним местом за куване житарице, оне периферне, често у малим зделицама, за укусну пратњу, тако да се храна уноси мешањем - на пример пиринча и сочива - или преклапањем једног - попут хлеба - око другог, попут куваног поврћа.

Значајна карактеристика индијске хране је постојање низа препознатљивих вегетаријанских кухиња, од којих је свака карактеристика географске и културне историје њених присталица. Појава ахимсе или избегавање насиља над свим облицима живота у многим верским редовима рано у индијској историји, посебно упанишадијском хиндуизму, будизму и џаинизму, сматра се значајним фактором преваладавања вегетаријанства међу сегментима Хиндуистичког становништва, посебно у јужној Индији, Гуџарату и појасу који говори хиндски у северној и централној Индији, као и међу џаинима. Међу овим групама осећа се јака нелагодност при помисли да се једе месо, и доприноси ниској пропорционалној конзумацији меса укупној исхрани у Индији.

За разлику од Кине, која је знатно повећала потрошњу меса по становнику у годинама повећаног економског раста, у Индији су јаке дијететске традиције допринеле да млекарство, а не месо, постане преферирани облик конзумације животињских протеина који прати већи економски раст.

У последњем миленијуму, најзначајнији увоз техника кувања у Индију догодио се током Монгоског царства. Узгој пиринча проширио се много раније из Индије у централну и западну Азију; међутим, током могулске владавине јела, као што је пилав, ] развила су се у међувремену током Абасидског калифата, и технике кувања, попут маринирања меса у јогурту, прошириле су се у северну Индију из северозападних региона. Једноставном персијском јогурту - маринади почели су да се додају лук, бели лук, бадеми и зачини. Пиринач узгајан на југозападу главног града Могула, Агра, која је у исламском свету постао позната по финим зрнима, делимично је кувана и слаган наизменично са сотираним месом, и у чврсто запечаћеном лонацу је споро куван према другој персијској техници кувања. Тако се произвело оно што је данас постало индијски бирјани, одлика свечаних трпеза у многим деловима Индије.

У храни која се служи у ресторанима у урбаној северној Индији и на међународном нивоу, разноликост индијске хране делимично је прикривена доминацијом панџапске кухиње. То је великим делом изазвано предузетничком реакцијом људи из регије Пенџаб који су расељени поделом Индије 1947. године и који су у Индију стигли као избеглице. Идентификација индијске кухиње са пилетином тандоори - куваном у тандури пећи, која се традиционално користила за печење хлеба у руралном Пенџабу и региону Делхи, посебно међу муслиманима, али која је пореклом из Централне Азије - датира из овог периода.