Pekinška opera (kineski: 京剧; pinjin: Jīngjù) najdominantnija je forma kineske opere koja kombinuje muziku, vokalno izvođenje, mimiku, ples i akrobatiku. Ona je nastala je u Pekingu, tokom sredine perioda dinastije Ćing (1636–1912), a postala je potpuno razvijena i prepoznatljiva sredinom 19. veka. Ova forma je bila izuzetno popularna na Ćing dvoru i smatra se jednim od kulturnih bogatstava Kine. Glavne izvođačke trupe su bazirane u Pekingu, Tjencinu i Šangaju. Ova umetnička forma je takođe sačuvana na Tajvanu, gde je poznata i kao Guoju Guójù (kineski: 國劇; doslovno: "nationalna opera"). Ona se isto tako proširila se na druge regione kao što su Sjedinjene Države i Japan.

Pekinška opera ima četiri glavna tipa uloge: šeng (gospodin), dan (žene), đing (grubi muškarci) i čou (klovnovi). Izvođačke trupe često imaju po nekoliko glumaca od svakog tipa, kao i brojne sekundarne i tercijarne izvođače. Izvođači su sa svojim složenim i živopisnim kostimima jedina fokusna tačka na karakteristično uglavnom praznoj sceni pekinške opere. Oni koriste veštine govora, pesme, plesa i borbe u pokretima koji su simbolički i sugestivni, a ne realni. Pre svega, veština izvođača se ocenjuje se prema lepoti njihovih pokreta. Izvođači se takođe pridržavaju različitih stilskih konvencija koje pomažu publici da navigira u planu produkcije. Slojevi značenja unutar svakog pokreta moraju se izražavati u koraku sa muzikom. Muzika pekinške opere može se podeliti na stilove kipi xīpí (西皮) i èrhuáng (二黄). Melodije uključuju arije, fiksno podešene melodije i obrasce udaraljki. Repertoar pekinške opere obuhvata preko 1.400 dela koja su zasnovana na kineskoj istoriji, folkloru i, sve više, savremenom životu.

Tradicionalna pekinška opera proglašena je „feudalističkom” i „buržoaskom” tokom Kulturne revolucije (1966–1976) i zamenjena je revolucionarnim operama kao sredstvom propagande i indoktrinacije. Nakon Kulturne revolucije, ove transformacije su u velikoj meri poništene. Poslednjih godina pekinška opera pokušala je brojne reforme kao odgovor na opadajući obim publike. Ove reforme, koje uključuju poboljšanje kvaliteta performansi, prilagođavanje novih elemenata izvođenja i izvođenje novih i originalnih predstava, naišle su na mešoviti uspeh.

Etimologija

„Pekinška opera” je naziv umetničke forme. Ovaj termin je ušao u Oksfordski engleski rečnik 1953. godine. „Bejđinška opera”" je noviji ekvivalent imena.

U Kini je ova umetnička forma bila poznata pod mnogim imenima u različitim vremenima i na raznim mestima. Najranije kinesko ime, Pihuang, bilo je kombinacija sipi i erhuang melodija. Kako je rasla popularnost, njeno ime je postalo Đingđu ili Đingsi, što je odražavalo njen početak u glavnom gradu (kineski: 京; pinjin: Jīng). Od 1927. do 1949. godine, kada je Peking bio poznat pod nazivom Bejping, Pekinška opera bila je poznata pod nazivom Pingsi ili Pingđu kako bi odražavala ovu promenu. Konačno, uspostavljanjem Narodne Republike Kine 1949. godine ime prestonice je vraćeno u Peking, a formalno ime ovog pozorišta u kontinentalnoj Kini uspostavljeno je kao Đingđu. Tajvansko ime za ovu vrstu opere, Guođu ili „nacionalna drama”, odražava sporove oko istinskog sedišta kineske vlade.

Istorija

Poreklo

Pekinška opera je rođena kada su Četiri velike Anhui trupe donele Hui operu, ili ono što se danas zove Huiju, 1790. godine u Peking, za osamdeseti rođendan cara Ćenlonga 25. septembra. To je prvobitno je bilo postavljeno za dvor i tek je kasnije bilo dostupno javnosti. Godine 1828, nekoliko poznatih Hubei trupa stiglo je u Peking i nastupilo zajedno sa trupama Anhuija. Kombinacija je postepeno formirala melodije pekinške opere. Generalno se smatra da je pekinška opera u potpunosti formirana do 1845. godine. Iako se zove pekinška opera (pekinški pozorišni stil), njeno poreklo je u širim oblastima glavnog grada provincije Anhui (Grad Anking), uključujući južni Anhui i istočni Hubei, koji dele sličan dijalekt sjađangskog mandarinskog (donji Jangce). Dve glavne melodije pekinške opere, Xipi i Erhuang, izvedene su iz Han opere nakon otprilike 1750. Melodija pekinške opere je izuzetno slična melodiji Han opere, stoga je Han opera nadaleko poznata kao Majka pekinške opere. Xipi doslovno znači „lutkarska predstava“, misleći na lutkarsku predstavu koja je nastala u provinciji Šensi. Kineske lutkarske predstave uvek uključuju pevanje. Veliki deo dijaloga se takođe odvija u arhaičnom obliku mandarinskog kineskog, kojem su najbliži džongjuanski mandarinski dijalekti Henana i Šanksija. Ovaj oblik mandarinskog je zabeležen u knjizi Zhongyuan Yinyun. Takođe je apsorbovao muziku iz drugih opera i lokalnih Džili muzičkih oblika. Neki naučnici veruju da je Xipi muzička forma izvedena iz istorijskog Ćinćanga, dok su mnoge konvencije o inscenaciji, elementima izvođenja i estetskim principima zadržane iz Kuenću, formi koja joj je prethodila kao dvorska umetnost.

Reference

Literatura

Spoljašnje veze

• World Digital Library Office of Great Peace Album of Opera Faces
• Beijing Official Web Portal Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јануар 2017)
• Beijing Opera introduction
• Beijing Opera Masks
• Beijing Opera performance archives of the Beijing Opera Troupe
• Beijing Opera in modern China
• Beijing Opera videos with background information in English

Опера је прегледач помоћу којег је могуће обављати и друге послове везане за Интернет, укључујући слање и примање електронске поште, руковање контактима и ћаскање преко Интернета. Као основне карактеристике често се истичу: сигурност, поузданост, подесивост, брзина.

Новије верзије имају уграђен апарат за скидање датотека, примање и слање електронске поште, сопствени нотес, језички преводилац, подршку за блокирање искачућих прозора и IRC. У новијим верзијама, Опера је увела и тзв, „Брзо бирање“ које омогућава лако и брзо отварање кориснички дефинисаних веб страница, што је једна од могућности које већина других прегледача не поседује. Такође, још једно обележје Опере је и могућност коришћења тзв. гестова мишем, што додатно олакшава навигацију кроз странице, јер омогућава кориснику да без непотребног померања миша обавља комплетну навигацију кроз странице уз само неколико кликова мишем.

Произвођач Опере је компанија Опера софтвер (енгл. Opera Software) која је саставни део Теленор Групе.

Оперин мобилни веб прегледач Опера Мини и најновије верзије апликације за рачунаре, бесплатне су. Један је од најбржих, ако не и најбржи, графички веб прегледач.

Оперу развија компанија Opera Software, са сједиштем у Ослу, у Норвешкој. Ради на разним операцијским системима, укључујући велик број верзија система Windows, Mac OS X, Linux, FreeBSD и Solaris. Такође се користи у мобилним телефонима, смартфон уређајима, Personal Digital Assistant уређајима, игрицама-конзолама и интерактивним телевизорима. Технологија Опере лиценцирана је од стране других компанија ради употребе у производима, као што је Adobe Creative Suite.

Историја

Опера је настала 1994. као истраживачки пројекат компаније Теленор, највеће норвешке телекомуникацијске компаније. Током 1995. године разгранала се у независну компанију Opera Software ASA..

Опера се до верзије 2.0 називала "MultiTorg Opera" и није била доступна јавности, иако је неки документи показују на "Трећој међународној WWW Конференцији" 1995. године. Била је позната по свом вишедокументном кориштењу (MDI) и "врућем попису" (hotlist), који су олакшавали истовремено прегледавање више страница, као и по томе што је била први прегледач који се потпуно посветио прилагођавању на W3C стандарде.

Временски ток

• 1996: Прво јавно издање била је верзија Opera 2.0 for Windows, изашла као shareware.
• 10. октобар 1997.: Због велике потражње, Opera Software лансира "Project Magic", да би утврдили ко би био вољан купити копију бровсера (browsera) за оперативне системе осим Windowsa и да би правилно расподелили средства за развој или спољне сараднике за такве операцијске системе.
• 30. новембар 1997. Закључено је гласање о томе за који ће се операцијски систем убудуће развијати. Project Magic тад је постао новинска колумна за ажурирања алтернативних операцијских система до верзије 4.
• 31. децембра 1997.: Објављена је Опера 3, за више операцијских система.
• 1998.: Објављена је Опера 3.5, пружајући прву имплементацију подршке каскадним стилским обликовањима (CSS) у Опери.
• 28. јун 2000.: Објављена је Опера 4 за Windows, представљајући нову вишеплатформску језгру и интегрисани клијент е-поште.
• 6. децембра 2000.: Објављена је Опера 5, замјењујући пробно раздобље с рекламама.
• 29. новембра 2001.: Објављена је Опера 6. Ова верзија додала је Unicode подршку и једнодокументно кориштење као додатак вишедокументном коришћењу из пријашњих верзија.
• Јануар 2003: Опера 7 представља нови погон распореда назван "Presto". Овај је погон имао побољшану подршку за CSS, клијентске скрипте и Document Object Model
• 12. септембра 2003. Корисницима се нуди избор између генеричких графичких баннера и Гоогле-ових текстуалних реклама чији је садржај зависио о страници коју се прегледава.
• Август 2004: Опера 7.6 почела је ограничено "алфа" тестирање. Имала је подршку за напредније стандарде и представила је подршку за говор, укључујући и подршку за Voice XML. Опера је такође представила нови прегледач за Interactive Television, а који је укључивао опцију "fit to width" (прилагођавање ширини), начин прилагођавања садржаја на веб страницама како би се омогућило смјештања целог садржаја унутар површине заслона. Технологија је у почетку увелике употребљавала CSS, али данас се употребљава интерна Оперина технологија. Опера 7.6 никад није изашла као финална верзија.
• 12. јануара 2005.: Компанија Опера Софтвере изјавила је да ће нудити бесплатне лиценце вишим образовним установама, као и промену с претходне цене од $1,000 USD за неограничене лиценце. Школе које су искористиле бесплатне лиценце укључују Масачусетски технолошки институт (MIT), Универзитет Харвард, University of Oxford, Georgia Institute of Technology и Универзитет Дјук.
• 19. априла 2005.: Објављена је верзија 8.0. Осим подршке за SVG Tiny, мултимодалне опције и корисничке JavaScript, задано кориснички интерфејс значајно је поједностављено. Промјене корисничког сучеља нису се свиделе великом броју постојећих корисника јер су неке напредне поставке постале скривене.
• 20. септембра 2005.: Са верзијом 8.50, уграђене рекламе у потпуности су уклоњене и прегледач је постао бесплатан. Компанија је наставила продавати уговоре о подршци. Унапређења су обухватала аутоматско исправљање неправилно обликованих веб-страница од стране клијента, те мноштво сигурносних исправки.
• 7. фебруар 2006.: Основан је Опера Лабс, пружајући поглед иза сцена на најновију технологију и производе, и на њему ће бити постављане бета верзије.
• 16. фебруар, 2006. Опера проглашава партнерство с Нинтендом Nitendom, да би развила верзију свог пртраживача за Нинтендов Nitendom у Јапану и Европи.
• 10. маја 2006. Опера проглашава партнерство с Нинтендом, да би развила верзију свог прегледника за Нинтендову нову "Wii" конзолу.
• 20. јуна 2006. Објављена је Опера 9.0.
• 18. децембра 2006. Објављена је Опера верзија 9.10. Ова је верзија представила заштиту од превара у стварном времену.
• 25. октобра 2007. Објављена је прва бета Опере 9.50 (кодно име Кестрел) којом је побољшана стабилност, брзина и подршка за стандарде (међу осталим и потпуна подршка за CSSZ).
• 24. априла 2008. Објављена друга бета Опере 9.5 с новим побољшањима стабилности и брзине
• 10. јуна 2008. Објављен кандидат за издавање Опере 9.5
• 12. јуна 2008. Објављена завршна верзија Опере 9.5 с новим изгледом и разним новим побољшањима
• 16. јула 2009. Изашла је нова верзија Опере 10 бета 2 са разним новим побољшањима

Будући развој

Опера 10 (кодно име Перегрине) биће утемељена на вишеплатформском искуству које ће кориснику дозволити читање веб-странице, да започне читање и да настави на мобилном телефону. Опера 10 такође ће укључивати алате који ће пружати платформу за програмере на отвореним стандардима.

Мобилни телефони

Опера Мини је бесплатни компактни бровсер за мобилне телефоне и остале уређаје који имају Java ME инсталирану. Користи Оперине сервере да сажме странице прије слања бинарних подтака на мали заслон телефона. Ова метода чини многе странице компатибилне мобилним телефонима.

Главни уређаји с Опером

• Nintendo Wii
• Archos 604 WiFi
• Nintendo DS
• Nokia 770
• Sony Mylo
• NDS MediaHighway Advanced (Pilottime)
• Mood Box
• Archos PMA400
• Sharp Zaurus
• Thales TopSeries In-Flight Entertainment
• Amino AmiNET
• Psion

Најновије верзије

• Windows: 10.60/10.70 beta (Windows 95 i новији)
• Microsoft Windows: 3.62 (Windows 3.x)
• Mac OS X: 9.52/9.60b; Mac OS: 6.03
• Linux i386, SPARC i PowerPC: 9.52/9.60b
• Linux arm: 7.6
• FreeBSD i386: 9.52/9.60b
• Solaris SPARC i i386: 9.52/9.60b
• OS/2: 5.12
• BeOS: 3.62
• QNX: 6.0.1
• Symbian OS Series 60: 8.60 (Series 60 3rd i 2nd Edition)
• Symbian OS Series 60: 6.20 (Series 60 1st Edition)
• Symbian OS UIQ: 6.31
• EPOC: 5.14
• Windows Mobile: 8.60/9.50b
• Java ME (Opera Mini): 4.1 - (за мобилне телефоне и остале уређаје који подржавају МИДП 1.0 или вишу Јаву )
• Pocket PC: 8.60
• Windows CE: 8.60

Спољашње везе

• Званични веб-сајт
• Упутство за коришћење (језик: српски)

Опера Пја (итал. Opera Pia) је насеље у Италији у округу Болоња, региону Емилија-Ромања.

Према процени из 2011. у насељу је живело 38 становника. Насеље се налази на надморској висини од 26 м.

Види још

• Покрајине Италије
• Италијани

Референце

Литература

Спољашње везе

Медији везани за чланак Опера Пја на Викимедијиној остави

• „Italian Railways”. 
• „Italian National and Regional Parks”. 

Краљевска опера у Лондону (енгл. Royal Opera House) је позната оперска и балетска кућа у Лондону. Налази се у четврти Ковент Гарден (енгл. Covent Garden) у централном Лондону. Зграда је настала 1732. године и у првих сто година је била сцена опште намене (Theatre Royal). Добила је име Ковент Гарден. Први балет је овде приказан 1734. Годину дана касније приказана је прва Хендлова опера, а касније и премијере многих његових опера и ораторијума. Данас је Ковент Гарден дом Краљевске опере (The Royal Opera), Краљевског балета (The Royal Ballet), и Оркестра краљевске опере (Orchestra of the Royal Opera House).

Данашња грађевина је трећа по реду, после пожара из 1808. и 1857. године. Фасада, ходник и дворана су из 1858, док је већина осталих простора креирана у реконструкцији 1990.

Референце

Литература

Спољашње везе

• Royal Opera House званични сајт
• Royal Opera House колекција каталога и историје извођења представа Архивирано на сајту Wayback Machine (16. мај 2014)
• Пројекат Royal Opera House
• The Royal Ballet School, званични сајт школе балета Архивирано на сајту Wayback Machine (1. фебруар 2009)
• Архива историје позоришта

Сиднејска опера (енгл. Sydney Opera House) је позната грађевина која се налази у Сиднеју, Нови Јужни Велс, у Аустралији. Дана 28. јуна 2007. године је постала део UNESCO-ве Светске баштине.

Изградња опере је завршена 1973. године под руководством данскога архитекта, Јерна Уцона. Опера је једна од најистакнутијих грађевина 20. века, и једна од најпознатијих грађевина сценских уметности у свету. Опера се налази на месту Бенелонг, у оквиру сиднејске луке Џексон, смештене близу Сиднејског лучког моста. Грађевина, заједно са околином представља један од препознатљивих симбола Аустралије.

Сиднејска опера је дом Аустралијске националне опере, Сиднејске позоришне компаније, као и Сиднејског филхармонијског оркестра.

Пројектовао ју је дански архитект Јерн Уцон.

Опис и изглед

Сиднејска опера је грађена у експресионистичком, модерном уметничком стилу, са серијом претходно направљених огромних бетонских „шкољки“ које су формирале кров грађевине. Опера покрива 18.000 квадратних метара (1,8 хектара) земље. Такође је дугачка 183, и 120 m широка (код најшире тачке). Опера лежи на 580 постављених стубова који су пободени на 25 m испод морске површине. Снабдева се струјом чија је потрошња једнака потрошњи града од 25.000 становника. Кровови опере су прекривени са 1,056 милиона блиставо белих и крем-белих шведских плочица, које се периодично одржавају и замењују.

Историја изградње

Место на ком данас стоји опера је некада било место на ком се налазило утврђење које је уједно било и складиште. Након конкурса 1957, и рушења складишта 1958, изградња је почела наредне 1959. године. На конкурсу је победио дански архитекта Јерн Уцон. Након много потешкоћа и веома великих проблема на које су Уцон и његови помоћници наилазили током припрема, изградња је почела. Међутим, на самом почетку јавили су се нови проблеми. Нико до тада није направио ништа слично, те нису могли учити на грешкама других. Један од највећих архитектонских изазова биле су „шкољке“ по којима је Сиднејска опера данас позната у читавом свету. Наиме, за такав изазов био им је потребан потпуно нови начини изградње бетонских делова, јер се до тада већина бетонских делова на лицу места обалгала дрвеном оплатом и онда пунила бетоном. За „шкољке“ такав поступак је био незамислив. Тада су Јерн и његови помоћници дошли на идеју да „шкољке“ праве у деловима и онда их склапају на лицу места. Али и даље нико није имао идеју о томе како их поставити, а да се при удару јаког ветра не сруше. Онда је Уцон једног дана гулећи наранџу дошао до решења. Узео је кору наранџе и исекао на делове и запазио да кад их ређа под различитим угловима добија потпуно нове облике, иако су делови исти. Након тога су архитекте веома брзо разрадиле планове и градња је могла почети. Али јавио се нови проблем, како поставити те делове на толику висину?Направљена је нова дизалица која се прилагођавала облику и висини шкољки. Сви ти проблеми довели су до тога да је цена повећана чак 10 пута. Због несугласица са клијентом Јецон одлази из Аустралије 1966. Екстеријер је завршен према његовим идејама, али ентеријер није. Аустралијска влада је нашла локалне архитекте који нису дорасли изазову. Због тога је Сиднејска опера једна од најлошијих што се тиче акустике. Опера која је завршена 1973. године коштала је 102 милиона долара. Оригинални датум завршетка, одређен од стране владе, био је 26. јануар 1963. Место на ком данас стоји опера је некада било место на ком се налазило утврђење које је уједно било и складиште. Након конкуса 1957, и рушења складишта 1958, изградња је почела наредне 1959. На конкурсу је победио дански архитекта Јерн Уцон. Након много потешкоћа и веома великих проблема на које су Уцон и његови помоћници наилазили током припрема, изградња је почела. Међутим, на самом почетку јавили су се нови проблеми. Нико до тада није направио ништа слично, те нису могли учити на грешкама других. Један од највећих архитектонских изазова биле су „шкољке“ по којима је Сиднејска опера данас позната у читавом свету. Наиме, за такав изазов био им је потребан потпуно нови начини изградње бетонских делова, јер се до тада већина бетонских делова на лицу места обалгала дрвеном оплатом и онда пунила бетоном. За „шкољке“ такав поступак је био незамислив. Тада су Јерн и његови помоћници дошли на идеју да „шкољке“ праве у деловима и онда их склапају на лицу места. Али и даље нико није имао идеју о томе како их поставити, а да се при удару јаког ветра не сруше. Онда је Уцон једног дана гулећи наранџу дошао до решења. Узео је кору наранџе и исекао на делове и запазио да кад их ређа под различитим угловима добија потпуно нове облике, иако су делови исти. Након тога су архитекте веома брзо разрадиле планове и градња је могла почети. Али јавио се нови проблем, како поставити те делове на толику висину?Направљена је нова дизалица која се прилагођавала облику и висини шкољки. Сви ти проблеми довели су до тога да је цена повећана чак 10 пута. Због несугласица са клијентом Јецон одлази из Аустралије 1966. Екстеријер је завршен према његовим идејама, али ентеријер није. Аустралијска влада је нашла локалне архитекте који нису дорасли изазову. Због тога је Сиднејска опера једна од најлошијих што се тиче акустике. Опера која је завршена 1973. године коштала је 102 милиона долара. Оригинални датум завршетка, одређен од стране владе, био је 26. јануар 1963.

Постоје назнаке да ће у рестаурацији Сиднејске опере, бити коришћени Јуцонови нацрти, и да ће бити побољшан и тај део тако да једно од највећих дела 20. века заживи у пуном сјају.

Дворане и објекти

Сиднејску оперу сачињавају пет позоришних сала, пет студија намењних за извођење проба, две главне дворане, четири ресторана, шест барова као и многобројне продавнице сувенира.

Пет позоришних сала у којима се изводе дела су:

• Концертна дворана са капацитетом од 2,679 места. У њој се налазе величанствене оргуље са више од десет хиљада цеви.
• Оперско позориште са капацитетом од 1,547 места представља главни простор на којем се изводе представе и концерти.
• Драмско позориште прима 544 људи
• Атеље са 318 места
• још једно позориште са 398 места

Отварање

Сиднејска опера је знанично отворена 20. октобра 1973. године од стране Краљице Елизабете II, аустралијске краљице. Отварање, праћено ватрометом и извођењем Бетовенове Девете симфоније су уживо преносили медији.

Референце

Литература

Спољашње везе

• Званични веб-сајт
• Фотографије ове грађевине
• ABC, The Opera House Project
• World heritage listing for Sydney Opera House At unesco.org, 2007
• Competition drawings submitted by Jørn Utzon to the Opera House Committee
• Wolanski Foundation's annotated bibliography of sources on Sydney Opera House
• Architect Matt Taylor's response to the building
• Listen to an excerpt from the 'Sydney Opera House Opening Concert' and read more about it on australianscreen online
• The Edge of the Possible Documentary film with Jørn Utzon at filmartmedia.com, 21 September 2011
• Autopsy On a Dream – the making of the Sydney Opera House at ABC Arts News 17 October 2013
• Timeline: 40 years of the Sydney Opera House at ABC News 22 October 2013
• „Sydney Opera House”. Dictionary of Sydney. Приступљено 8. 10. 2015. 
• Sydney Opera House at Google Cultural Institute